Na velikog srpskog pravnika, univerzitetskog profesora i akademika Radomira Lukića, podsetila nas je
Jana Ninković u svojoj objavi na Fejsbuku
Jedan student prava sedi u Tašmajdanskom parku i pokušava da ponovi lekcije iz Uvoda u pravo. Prilazi mu stariji čovek i pita ga da li je slobodno da sedne.
S obzirom da ima još mnogo toga da ponovi student se mnogo i ne obazire na čoveka koji uporno pokušava da započne razgovor.
Kako ne bi ispao nepristojan prema njemu, student nevoljno odgovara na pitanja. Razgovor se zaustavlja na knjizi koju čita i na tome da li mu je težak ispit, i tako kreće da se žali na predmet, na knjigu, a najviše na autora, profesora Lukića.
Čoveku bude pomalo žao, pa se ponudi da pomogne i momka presliša materiju, pošto je i on nekada bio student, pa “zna koje su to muke”.
Na kraju preslišavanja penzioner prekida studenta:
,,Hvala vam kolega, to će biti dovoljno, dajte mi indeks. Ja sam Radomir Lukić“.
Rođen je 1914. kao Radomir Antonijević u skromnoj seljačkoj porodici, a prezime Lukić je dobio “na dar” od deda Luke koji ga je podigao nakon što su mu vrlo mladi otac i majka preminuli početkom I svetskog rata. Otac odmah po njegovom rođenju od tifusa, a majka od tuberkuloze, kada je Radomir imao svega 2,5 godine.
Već u prvom razredu je pokazao posvećenost i interesovanje za nauku, na šta je odmah ukazao njegov učitelj, uputivši preporuke Radomirovom dedi za dalje školovanje.
Ded nije bio oduševljen, što zbog teške materijalne situacije, što zbog želje da unuka sačuva pored sebe, no ipak se složio.
Od unuka je dobio obećanje da ga neće izneveriti niti zaboraviti svoje korene.
Radomir je zbog nedostatka novca na Pravni fakultet dolazio samo na ispite.
Diplomirao je 1937. godine i kasnije postao redovni profesor, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava, napisao je prvi domaći udžbenik socilogije i postao član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Na Pravnom fakultetu se dodeljuju nagrade sa njegovim imenom, a najveći amfiteatar nosi naziv po njemu. Osim toga, ostao je upamćen po mnogobrojnim dosetkama i anegdotama, poput one sa početka teksta.
Da nije zaboravio obećanje dedi, pokazao je i na odbrani disertacije 1939. na Sorboni kada se pred komisijom pojavio u srpskoj, šumadijskoj nošnji i upitao ih:
“Da li želite da branim rad na francuskom ili na engleskom?“
Komentari
0
Pošalji komentar
stranica 1 / 1